Мишел Битор један је од представника тзв. француског „новог романа“, који се јавио педесетих година ХХ века. „Преиначење“ критика наводи као његов најбољи роман.
Сиже је наизглед баналан, конвенционалан – средовечни, добростојећи мушкарац, са пристојним животом и породицом у Паризу, запослени у једној италијанској компанији писаћих машина, током пословних боравака у Риму упознаје млађу љубавницу са којом одржава везу на даљину. У једном тренутку одлучио је да раскрсти са старим животом, разведе се и доведе љубавницу да му буде ближе, у самом Паризу.
Ми га упознајемо у тренутку када започиње путовање јутарњим возом Париз–Рим, где иде да изненади своју љубавницу и саопшти јој своју дефинитивну одлуку о „новом животу“. Тако ће на наредним страницама једина позорница бити купе у том возу током 22 сата путовања, дакле неће се ништа посебно дешавати. Идеално време да се одспава, прочита нека књига или можда промисли о свом животу, прошлости, будућности, о стегама и притисцима, о породици, љубави, старењу итд. Управо је тај интензивни унутрашњи свет нашег јунака оно што чини ову књигу толико маестралном (и још једном ме подсећа зашто волим књиге „у којима нема радње“).
У ритму клопарања воза смењују се унутрашње слике нашег главног јунака. Временски план у коме он размишља није линеаран. Јављају се многобројна прошла пословна путовања истом трасом, коју путник већ зна напамет, али он замишља и будућа путовања на овој релацији, као и будући живот. Како се време доласка на крајње одредиште приближава, ентузијазам са којим је пошао и увереност у исправност своје одлуке се све више сенчи. У међувремену седи у купеу и посматра пејзаж и сапутнике. Прелази су често нагли, без „упозорења“, час се возимо у једном, час у другом смеру, смењују се дан и ноћ, зима и лето, тако да се све стапа у један континуум. Купе у возу Рим–Париз тако постаје симболом самог живота.
Занимљива је такође дихотомија Рим–Париз. Живот у Паризу (монотон, досадан, са женом и децом које више не разуме) контрастира се са лагодним и полетним животом на Медитерану, али, испоставиће се, можда је то само илузија.
Веома је занимљиво да је књига у највећем делу писана у другом лицу (ви улазите..., ви ћете сести...), што јесте неуобичајено, али сјајно функционише.
Осврнуо бих се још на изванредан превод на српски самог наслова – La Modification. У најопштијем би се то превело као промена/измена/модификација, али скидам капу ономе ко се сетио речи „преиначење“. То одлично сумира саму срж романа (али да не спојлујем).
Много, много тога још би се могло споменути и анализирати, али најбоље да и ви сами узмете Битора у руке и на читање.
Не петица, него десетка као кућа!