Након читања ове књиге почињем озбиљно да се бавим мишљу да су у опусу Артура Кларка бриљантности попут 2001 или Сусрета са медузом заправо случајности, а да је његова права мјера ултрадосадна баљезгарија звана Рајски водоскоци (за коју сам управо мислио да је само привремено спотицање). Чак и дубље размишљање подржава бар донекле овакву претпоставку - Одисеју је, наиме, Кларк писао заједно са Стенлијем Кјубриком, тако да једино Сусрет са медузом остаје без објашњења свог квалитета. А сада ми посудите своје уши док пробам да образложим овакве своје ставове.
Прва ствар, оно што је неизбјежно за било коју врсту научне фантастике јесте да сва технологија у њој неминовно застаријева, јер наравно човјек може лако да пише о стварима које постоје, али не може никако о онима које не постоје, тако да кад се пише о будућности и кад је потребно измислити тадашњу технологију, једино што аутору остаје је да некако екстраполира и максимално набуџи оно што му је тренутно приступачно. Овакав приступ је, очигледно, врло ограничен, и што се дјело дешава даље у будућности, то ће његов опис исте бити погрешнији. Парадоксално, мање је зло кад пишете о будућности далекој неколико миленијума него неколико деценија, јер увијек постоји нада да ће да се деси некаква апокалипса прије назначеног рока, тако да дјело никад не дочека "свој" датум. Све ово наравно није кривица Артура Кларка, али је неминовно да се спомене. Ова књига је писана тамо негдје педесет седме и дешава се у неименованој (али не претјерано далекој) будућности, у којој људи опуштено путују до Марса, али и даље уредно читају новине, разговарају телефоном, држе податке у фасциклама на полицама и не проводе 24 сата дневно на Фејсбуку. Не знам да ли је бизарније ово или прогноза како ће монотеистичке религије да нестану, потрте научним открићима. Да ствар буде гора, као убице хришћанства Кларк наводи Дарвина и Фројда (?!?!?). Ајде за овог првог и да разумијем, али ФРОЈД?!?!?! WTF? Сва срећа да ово није написано током прошле деценије јер бисмо онда умјесто ове двојице ипак озбиљних људи (бар у случају Дарвина) вјероватно видјели неког попут Докинса и Крауса и то стварно не бих могао да читам. Оваква визија је заправо врло слична Рајским водоскоцима, у смислу да религије у класичном смислу нестају, али преживљава некаква варијанта будизма и онда они играју улогу некаквог кочничара прогреса, с тим да је то у Рајским водоскоцима очигледно, али овде баш и није, пошто Кларк показује прилично разумијевање за вегетаријанске ставове свог будистичког споредног лика који се појави у другој половини књиге. Не знам да ли је он (Кларк) био вегетаријанац у стварном животу, то би ваљало провјерити, коме није мрско.
А сад доста о религији, која је овде ионако само фуснота која се спомиње у неколико реченица. Оно што је много битније је свеопшта празнина и бесциљност комплетне приче. Приче? Какве приче? Па да, овде заправо нема приче у класичном смислу ријечи. Артур Кларк не прича причу, он вам држи предавање о технологији, како тренутној (у вријеме писања), тако и будућој и умјесто да технологија буде подређена причи, код њега је управо обрнуто. Сваки битнији догађај у књизи одаје утисак да је ту присутан само да би кроз њега могло да нам се опише функционисање неког парчета хардвера (или Кларково супериорно познавање биологије), било да су у питању минијатурне подморнице или ронилачка одијела или већ нешто треће. Тако ће Кларк ревносно да нам описује какве цијеви у устима држи лик који се управо спушта на неколико стотина метара дубине да би извукао неке људе који су у смртној опасности, али ће примјера ради борбу са неколико десетина метара огромном лигњом да учини једва маргинално занимљивом. И онда након што изреда неколико тих сет-писова, који су сви описани као преко оне ствари, књига се једноставно заврши.
Ликови наравно не постоје, умјесто њих ту су картонске кутије које говоре, чија функција је искључиво експозиција. Да је све помјерено још неколико деценија унапријед и да су све то заправо роботи било би много увјерљивије. На једном мјесту при почетку књиге Кларк покушава да опише стварање некакве романсе између двије такве картонске кутије и то, да је потрајало дуже, било би кринџ раван оном из књиге Довиђења и хвала на свим рибама, али срећом све се завршава врло брзо и остатак књиге роботи у људском облику проводе не трудећи се да покажу било каква осјећања у вези са било чим. Овакве ствари можемо да опростимо рецимо Исаку Асимову, јер његове приче редовно имају врло занимљиве идеје, али код Кларка нема ни ликова ни догађаја, постоје само описи. Суштински, он заправо није ни требало да буде писац фикције, али та форма за коју би он био савршен тренутно не постоји и нејасно је како би она уопште изгледала. То би заправо требало да буде нешто попут лажних новинских чланака из будућности или слично.
С друге стране... овакве критике можда наводе потенцијалног читаоца на погрешан траг. Суштински, књига заправо ни у једном тренутку није досадна (као рецимо Рајски водоскоци, који су досадни од почетка до краја), а није богме ни глупа. Ако не очекујемо кохерентну причу и ако се помиримо са тим да неким потенцијално занимљивим догађајима није посвећена довољна пажња у описивању, тј. ако се припремимо да умјесто класичног романа имамо чичу који је окупио дјечицу око логорске ватре и прича им једну од могућих визија будућности, може ту да се пронађе солидна количина материјала вриједног разматрања. Али у коликој мјери ће се овај материјал "примити" код читаоца, то је директно пропорционално његовој фасцинираности технологијом, а то је код мене на прилично ниском нивоу.